Krajem XIX veka na obalama Tare, Drine i Ćehotine javila se potreba da se sirova drvna građa na najjeftiniji način transportuje do velikih gradova. Posečena debla su niz strmine spuštana u rijeku i držana na jednom mestu dok se ne nakupi količina od nekoliko desetina hiljada kubika. Onda bi čitava masa bila otiskivana niz vodu, na put do željenog mesta. To spuštanje građe niz rijeku i njeno praćenje zvalo se triftanje. Tara je tako valjala oblovinu do Broda na Drini (skoro do Foče) i tamo je predavala toj rijeci. Drinom se onda moglo do Save… pa sve do Beograda, kad ustreba. Ovakav način transporta drveta koristio se sve do posle II svetskog rata. Iako je danas triftanje već daleka prošlost, na stranama kanjona Tare se još mogu videti ožiljci iz tog doba: žlebovi, takozvane „riže“, niz koje su debla klizila do vode.
- Mada ovaj posao izgleda jednostavno, u praksi je zahtevao veliko znanje i hrabrost od triftara, momaka koji su se bavili njime. Oni su građu sprovodili ka odredištu prateći je sa obale, ali i gazeći vodu ili ploveći na improvizovanim splavovima. Turistička splavarenja, koja su došla mnogo kasnije, potekla su upravo iz ovog poslednjeg načina upravljanja građom, a svi splavari koji su prevozili turiste bili su bivši triftari.
- Zašto je triftanje bilo opasno? Često bi se nekoliko debala preprečilo u nekom uskom grlu kanjona, napravilo čep ili takozvani „lager“ i zaustavilo čitav trift. Triftari su tada morali da razbijaju lager – a kad bi hiljade debala jednom opet krenulo niz maticu, povratak na sigurno i život zavisili su samo od spretnosti i brzine.